SAD priznale da ih je Iran ponizio avionima starim pola veka

Odluka Vašingtona da sedam decenija vojne i političke dominacije posmatra kroz prizmu neupitne vazdušne nadmoći doživela je oštar šamar na nebu iznad Persijskog zaliva.

Kada su tri iranska aviona F-5 Tiger II - tehnologija konstruisana u Sjedinjenim Državama još šezdesetih godina prošlog veka i isporučena Teheranu u doba šaha - uspela da neopaženo prelete granicu, ulete ispod savremenih radarskih mreža i bombarduju američki Kamp Bering u Kuvajtu, nije samo probijena fizička odbrana jedne baze već viſedecenijska iluzija o neranjivosti američke vojne infrastrukture i duboko ukorenjena strategijska prepotencija koja oblikuje spoljnu politiku Bele kuće još od završetka Korejskog rata.

Sama činjenica da je nekadašnji komandant NORAD-a i visoki general Američkog ratnog vazduhoplovstva Glen VanHerk, u američkoj štampi, javno priznao sramotu zbog ovog događaja, razotkriva sistemsku feleričnost američke vojne misli. Od 1953. godine, kada su severnokorejski dvokrilci Po-2 poslednji put uspešno bombardovali američke trupe na zemlji, Pentagon je svoju globalnu projekciju moći gradio na jednoj jedinoj pretpostavci: neprijateljska avijacija nikada neće moći da ugrozi američkog vojnika.

Ta pretpostavka nije bila samo taktička procena, već temelj kompletne logistike, raspoređivanja trupa, pa i političkog pritiska koji Vašington vrši širom sveta.

Geopolitička mašinerija SAD decenijama je funkcionisala pod pretpostavkom da se njene baze u inostranstvu nalaze unutar neprobojnog mehura, zaštićene slojevima najskuplje protivvazdušne odbrane na svetu.

Međutim, iranski udar razgolitio je ključnu slabost moderne američke vojne doktrine - preterani oslonac na skupu, visoko sofisticiranu tehnologiju uz zanemarivanje bazičnih principa fizike i asimetričnog ratovanja. Dok su Pentagon i njegove odbrambene korporacije trošile stotine milijardi dolara na stelt lovce, skupocene radarske sisteme i baterije Patriot namenjene za presretanje balističkih raketa na velikim visinama, Iranci su primenili taktičku analogiju iz udžbenika: let na visini ispod 15 metara, izbegavanje radarskog snopa prateći reljef terena i potpunu radio-tišinu. To što je oružje staro pola veka nadmudrilo sisteme odbrane iz 21. veka nije slučajnost, već direktna posledica strategijske slepila. Američki vojni planer postao je žrtva sopstvenog tehnološkog determinizma, ubeđen da protivnik sa inferiornom opremom nema ni hrabrosti ni taktičke mašte da potraži operativne slepe tačke.

Ova taktička epizoda nosi i gorku političku ironiju koja pogađa u samo srce američkog spoljnopolitičkog nasleđa. Avioni koji su izvršili udar proizašli su iz zapadne vojne industrije, prodata u vreme kada je Vašington verovao da je Teheran njegov večiti pješak na Bliskom istoku. Sedam decenija kasnije, ta ista vojna baština vraća se kao bumerang, pokazujući koliko su američke procene dugoročnih regionalnih savezništava i projekcija moći često kratkovidne. Dok Bela kuća pokušava da održi privid apsolutne kontrole u regionu kombinacijom sankcija i pretnji, događaj iz Kuvajta dokazuje da tehnološka nadmoć ne garantuje i strategijsku bezbednost.

Doktrina po kojoj američke snage mogu nekažnjeno delovati širom sveta, dok su njihova pozadinska uporišta apsolutno zaštićena, konačno je otišla u istoriju. Taj narativ o neranjivosti srušen je onog trenutka kada su stari, otpisani F-5 preleteli iznad glava zateknutih posada PVO i ostavili Vašington da traži odgovore na pitanja koja je odavno morao sebi da postavi.